Slobodno vreme je stvar slobodnog izbora. Danas nema domaćeg naučnog programa u medijima, dodatne nastave u školama, ali ima fakulteta sa manje od deset novih studenata, jer je i to stvar izbora. U terminima kapitalizma, važno je da imamo svoju nauku, da ne bi smo finansirali tuđu.

Moje vreme u aktivnoj popularizaciji je posebno uloženo u matematiku i probleme u koje je ona dovedena onda kada je postavljena daleko od očiju i srca prosečnog đaka. Formule u testovima se i dalje pišu rukom, plan i program prati skoro sva bitna evropska dešavanja do prvog hatišerifa, a za udžbenike su čuli samo roditelji i nastavnici. Profesori fizike govore o diferencijalnom računu, o kome se na časovima srednjoškolske matematike ćuti po tri godine. Procep između toga kako se predaje i šta se očekuje, popunjava bataljon privatnih učitelja, koji umeju i znaju sve osim da daju ocenu i da uruče diplomu. Ne mali je broj onih što se predaju, pre nego što počnu da predaju, jer nije tajna da su na prirodnim naukama u Beogradu pedagogija i metodika dva povoda za isti seminarski rad. Maturanti svih srednjih škola s podjednakim nerazumevanjem prate novinske članke o dokazima Fermaove (1994) i Poenkareove (2004) pretpostavke, jer one nisu bile na poslednjoj pisanoj vežbi.

Potreba za primerenom promocijom nauke više nije samo novinarski zadatak i posao za stručnjake sa viškom vremena. Jalovo je brinuti za obrazovanje kroz spornu akreditaciju udžbenika i ukidanje ionako srozanog prijemnog ispita. Popularizovati nauku u Srbiji je nezaobilazno i nasušno za sve one koji avgusta 1999. nisu poslušali zvanično saopštenje ministarke zdravlja Leposave Milićević (kasnije ministarke vera), za one kojima nije promakao dekret ministarke Čolić o ukidanju teorije evolucije iz udžbenika za osmi razred septembra 2004. godine, za one koji nisu imuni na rezultate PISA testiranja iz 2006. godine i za one koji preskaču dnevnu dozu saveta astrologa.

Popularizovati nauku znači profesionalno prepričati (kroz medije, predavanja, knjige i druge aktivnosti) nestručnoj javnosti dostignuća i pojmove savremene nauke. Takav pristup je onda podjednak izazov i za stručnjake i za savest. Ovu ulogu su danas pretežno preuzeli novinari, kojima treba dati punu podršku, ali i tačne informacije i kvalitetne sagovornike. Važno je da smo čuli za Iva Andrića, koliko i za Vladimira Preloga i Leopolda Ružičku (koji su 1939. i 1975. dobili Nobelovu nagradu za hemiju).

U spoljnom svetu postoji veći broj institucija koje pokušavaju da poduče, obezbede dijalog, upute na nove sadržaje, dovedu žive istraživače i promovišu nauku. Spisak počinje apsolutno jedinstvenom „Istraživačkom stanicom Petnica”, za kojom slede razni klubovi, društva i poslednjih godina „Festival nauke”. Posebno su uspešni oni kojima je interdisciplinarnost svakodnevica, jer je to najčešće strano i institutima i fakultetima.

;